Пролог

СУМЊИВА ХРОНИКА ИЛИ ТУЖНА ХУМОРЕСКА
Цивилизацијски искорак у провалију

Европа 2013. помпезно слави 1700. годишњицу доношења Миланског едикта, царског акта којим је хришћанима гарантован слободан живот и исповедање вере. А на Косову и Метохији, српској покрајини која је под протекторатом Европске Уније, организована и нахушкана арбанашка гомила држи под опсадом средњовековни православни манастир Високи Дечани. Свечани говори о Едикту и толеранцији, којима нас засипају апаратчици ЕУ, прошарани су вестима о насиљу, претњама и мржњи. Листа заштите UNESCO-а на Косову је списак за одстрел.
ЕУ објављује да „Косово напредује у добром правцу”. Није она прва која сматра да је планско протеривање Срба заправо „трајно решавање српског питања”. Званична Србија добила је датум до ког треба да се сложи са тим. Тако ће забележити још једну победу над собом, у надокнади времена. После ће добити нови датум, онај за „почетак преговора”, и тај почетак ће бити крај. Неће више бити датума, нити ће нам требати. Постаћемо кандидат за кандидата и тако остварити вековни сан наших прађедова, чија смо имена заборавили.
Скок у провалију овде се сматра цивилизацијским искораком.
Хумор је падобран изрешетан „тегобном земаљском прозом”.
За крај ове тужне хумореске нешто утешно. Давне 1987. Александар Баљак написао је афоризам: „Оптимиста сам, јер горе не може.”
Ееее, може, може... „Песимиста је оптимиста са искуством.” <